МЕЂУНАРОДНИ ЕКСПЕРТИ
ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ
Предсједавајући
Гидеон Грајф
Замјеник предсједавајућег
Јуки Оса
Јуки Оса је професор политичких наука на дипломској школи студија за социјјални дизајн на Рикјо Универзитету у Токију. Од 2008. до 2021. године била је предсједница јапанске хуманитарне невладине организације, Асоцијације за помоћ из Јапана, основане 1979. године. Од јуна 2021. године је на позицији Предсједавајуће ове Асоцијације. Раније је, као шеф операција за ванредну помоћ, била ангажована и у програмима Асоцијације за помоћ у Камбоџи, бившој Југославији, Мозамбику, на Косову и Метохији, у Чеченији, Авганистану и тако даље. Била је представник на терену испред Удружења за помоћ у региону бивше Југославије између 1994. и 1995. године. Као члан Међународног покрета за забрану мина, водила је јапанску кампању за забрану мина током и након Отавског процеса. Била је истраживач за Извјештај о надзирању мина за Кину у периоду од 1998. до 2008. године. Била је члан Савјетодавне групе Централног фонда за реаговање на хитне ситуације Уједињених нација од 2012. до 2015. године и Јапанске националне комисије за УНЕСКО од 2013. до 2017. године. Од 2016. године члан је Управног одбора Института Уједињених нација за обуку и истраживање. Аутор је књига и чланака на тему Сребренице, људске безбједности, мина и протуминског дјеловања, хуманитарне помоћи и помоћи у изванредним ситуацијама, цивилно-војних односа итд. Стекла је докторат из људске безбједности на Факултету постдипломских студија Универзитета у Токију, а факултетску и мастер диплому из политичких наука на Универзитету Васеда.
Члан
Стивен Мејер
Донедавно је Стивен Мејер био председавајући Програма националне безбједности и професор студија националне безбједности на постдипломској школи Денијел Морган. Он је докторат из политичких наука стекао на Универзитету у Џорџтауну у Вашингтону, Дистрикт Колумбија, гдје се фокусирао на компаративне политичке системе. Велики дио његовог докторског рада био је бавио се централном и источном Европом и Русијом. Магистрирао је на Универзитету Фордхем у Њујорку, такође из политичких наука, а дипломирао политикологију и математику на Универзитету Висконсин у Медисону у Висконсину. Специјализовао се на Слободном универзитету у Амстердаму у Холандији и на Универзитету у Глазгову у Шкотској, са фокусом на европску политику. Поред тога, похађао је специјализовану обуку за нуклеарно оружје, балистичке ракетне системе и контролу наоружања у ваздухопловној бази Ванденбург у Калифорнији. Дуго година је радио у Централној обавештајној агенцији (ЦИА) у разним својствима, али обично у онима која су имала везе са Европом и Русијом. Током ратова за сукцесију Југославије деведесетих година служио је као замјеник шефа Међуагенцијских балканских оперативних снага које су се налазиле у седишту ЦИА, али је су имале представнике из више америчких владиних агенција и одсјека. Ратови на Балкану били су најважнији политички проблеми пред Клинтоновом администрацијом и Балканске оперативне снаге били су најважнији обавјештајни инструмент те администрације. Рад балканских оперативних снага није укључивао само дужности у Вашингтону већ је било потребно да он и други чланови раде неколико недјеља, чак и мјесеци, на терену широм региона Балкана од 1992. до 1995. године. Поред рада на Балкану, радио је и на питањима која се тичу НАТО-а, Њемачке, ЕУ и Русије. Након што је напустио ЦИА-у, неколико је година предавао на Националном универзитету одбране, постдипломском факултету Одсјека за одбрану. Док је био тамо, држао је предавања из националне безбједности, америчке спољне политике, руске и средњоевропске политике и заштите животне средине. Похађање националног универзитета одбране обавезно је за све више официре војске САД, а који су предодређени за највише „заставне“ чинове или заједничке положаје. Национални универзитет одбране био је такође и домаћин цивилним дипломатама и званичницима САД, као и многим страним војним официрима, дипломатама и званичницима. Он је такође објавио велики број чланака, те је дао свор допринос неколицини књига. Ради на књизи о неуспеху спољне политике САД након распада Совјетског Савеза и појаве мултиполарног политичког, економског и безбједносног свијета. Много путује и редовно држи предавања у Европи и Сједињеним Америчким Државама.
Члан
Лоренс Френч
Лоренс Арманд Френч одрастао је у француско-америчкој заједници у Њу Хемпширу, где је похађао локалне државне школе. Пријавио се у Марински корпус САД, гдје је служио у 2. и 3. маринској дивизији у артиљеријским јединицама. Похађао је колеџ као ветеран инвалид након што је часно отпуштен. Стекао је факултетску диплому, мастер и докторат из социологије / социјалне психологије на Универзитету Њу Хемпшир-Дарам, други мастер из школске психологије на Универзитету Вестерн Њу Мексико, а други докторат из образовне психологије и мјерења културне психологије на Универзитету Небраска-Линколн. Предавао је на Универзитету Западне Каролине, Универзитету Небраска-Омаха (Кампус Линколн), Универзитету Прери Вју Еи-енд-ем, Државном универзитету у Гремблингу; Универзитету Сент Томас (Канада) и Универзитету Вестерн Њу Мексико (пензионисан као професор емеритус психологије). Имао је два постдокторска ангажмана (правда мањина / клиничка психофармакологија), а „сарадник“ је Америчког удружења психолога, Друштва за психолошко проучавање социјалних питања и квалификовани доктор / сарадник Међународног колеџа ординирајућих психолога. Он је лиценцирани клинички психолог, те има статус „доживотног члана“ у Америчком друштву за криминологију, Ветеранима страних ратова као и у организацијама Америчких ветерана инвалида. Добитник је државних награда за своја истраживања у вези са злоупотребом супстанци и социјалном правдом у вези са мањинским становништвом. Добио је стипендију Фулбрајт (Универзитет у Сарајеву, 2009-2010) и обавио двије турнеје као Фулбрајтов специјалиста (Република Српска – 2016; Аутономни аутохтони универзитет у Мексику – 2018). Има преко 300 академских и стручних публикација, укључујући 24 књиге/монографије. Тренутно је сарадник професор на студијима кривичних дисциплина на Универзитету Њу Хемпшир-Дарам. Живи у Њу Хемпширу са супругом Ненси.
Члан
Роџер Бајард
Роџер Бајард, официр реда Аустралије, доктор наука, сарадник Аустралијске академије здравствених и медицинских наука (који је дипломирао медицинске науке, стекао диплому доктора медицине, диплому инжењера природних наука, мастер диплому из медицинских педијатријских наука, диплому доктора наука, сарадник је Колеџа америчких патолога, Краљевског колеџа љекара Канаде, Краљевског колеџа патолога, почасни сарадник Краљевског колеџа патолога Аустралије, Факултета за форензичку и судску медицину и Факултета природних наука), држи катедру патологије на Универзитету у Аделејду и виши је специјалиста за форензичку патологију у Одсјеку за форензичке науке Јужне Аустралије у Аделејду. Добио је докторску лиценцу у Аустралији 1978. године (на Универзитету Тасманија), а затим је одрадио пет година клиничке праксе стекавши тако специјализацију из патологије. Додијељена му је aустралијска медаља за јавне услуге 2004. године због изванредних заслуга у педијатријској патологији, а постао је официр реда Аустралије 2013. године због изванредних заслуга у медицини и области форензичке патологије. Посебно се интересује за истраживања у пољу форензичке патологије и објавио је преко 1.000 поглавља и научних радова/кратких саопштења/писама у међународним часописима с међународном рецензијом, као и десет дјела. Такође му је додијељена медаља за хуманитарну рад у иностранству (са копчом за Индијски океан), медаља Краљевског колеџа патолога Аустралије и медаља за операције Аустралијске савезне полиције (са копчама за Кодор и Алијанс) за рад на идентификацији жртава катастрофе на Балију након бомбашких напада 2002. године и на Тајланду након цунамија 2004. године. Поред основних медицинских и других постдипломских квалификација, професор Бајард је доктор филозофије, доктор медицине и доктор наука.
Члан
Марија Ђурић
Марија Ђурић је професор анатомије на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Она већ 24 године води лабораторију за антропологију. Од 1998. године употребљава своје антрополошке вјештине у мултидисциплинарним форензичким тимовима, радећи на ископавањима масовних гробница, антрополошкој анализи скелетних остатака и идентификацији жртава. Провела је преко 20 година на терену у Србији (Косово и Метохија, Батајница, Перућац, Крагујевац, Опленац, Рудница) истражујући ратне злочине. Повремено предаје форензичку антропологију о управљању мјестима злочина који се организују за полицијске истражиоце и стручњаке за кривично право, држи предавања из биоантропологије за међународне студенте, те предавања за студенте докторских студија која обухватају форензичку антропологију. Сарађивала је са Међународним комитетом Црвеног крста, Некросерч интернешнелом, Одјељењем за судску медицину Медицинског факултета у Београду и локалним окружним судовима. Води научне пројекате који се баве биолошким профилом скелетних остатака, палеопатологијом, зубном антропологијом и старењем костију. Аутор је бројних изузетно утицајних научних радова и поглавља међународних књига из области биологије костију, биоархеологије и форензичке антропологије.
Члан
Ђузепе Закарија
Ђузепе Закарија био је професионални новинар од 1975. године. Радио је за часописе Ил ђорнале (1976-1978), Ил месађеро (1979-1980) и Ла Стампа (1981-2009). Од 2012. до 2017. године био је издавач и уредник за новинску агенцију "Итал интер медиа" у Београду. Као страни дописник Ла Стампе, више од двадесет година извјештавао је о главним догађајима у Европи и на Блиском Истоку. Као ратни дописник извјештавао је о Првом и Другом заљевском рату, авганистанској кризи, као и рату између Израела и Либана 2006. године, те о свим сукобима на Балкану (бивша Југославија). Интервјуисао је многе предсједнике и вође, попут Моамера Гадафија, Манделе, те свих главних политичара на Балкану, укључујући Слободана Милошевића – успјевши да добије од њега једини интервју који је дао страном новинару у периоду од више од једне деценије – 2000. године. Такође извјештавао је о југословенској кризи у Хрватској, Србији, Босни и на Косову и Метохији, као и о бомбардовању СР Југославије од стране НАТО-а 1999. године. Написао је низ књига као што је "Ми, ратни злочинци", књига о ратним злочинима у Босни и Херцеговини за коју је добио Хемингвејеву награду. Преминуо је у априлу 2020. у 69. години.
Члан
Аденреле Шинаба
Аденреле Шинаба је високи званичник Министарства унутрашњих послова Републике Нигерије са чином генерала. Своју изузетно успјешну каријеру је завршио релативно скоро редовним пензионисањем. Огромно искуство у каријери и стручно образовање и усавршавање у земљи и иностранству на престижним специјалистичким образовним институцијама, имало је за резултат да је г. Шинаба постао један од кључних професионалаца у овој области у својој земљи. Кроз сарадњу и међународне обуке од водећих свјетских безбједносних и полицијских агенција, нарочито у сфери борбе против тероризма, он постаје и један од кључних људи у борби против највеће терористичке организације у Африци, Боко Харам. Отворен рат за опстанак државе Нигерије, након неколико година је завршен побједом владиних снага. Командант антитерористичких полицијских снага у овом изузетно комплексном рату, је био г. Шинаба. Током своје каријере, обављао је поред осталих и дужности службеника за заштиту података у сједишту дивизијске полиције у Огбомошоу, 1995. године, комесара Полицијске јединице за борбу против тероризма у сједишту снага полиције, у Абуџи, 2008. године и дужност комесара полиције у Команди полиције територије главног града, 2012. године. Своју изузетно богату и часну каријеру је завршио на мјесту команданта централне савезне Полицијске академије у Вудилу, у Каноу. Стручњак је за безбједност, криминалистику, антитероризам те терористичку организацију Боко Харам.
Члан
Валтер Маношек
Валтер Маношек је професор на катедри за политичке науке на Универзитету у Бечу. Аутор је три истраживачке књиге и пет приређених књига, око 100 научних чланака као и једног документарног фила под насловом Dann bin ich ja ein Morder (Ако је тако, онда сам ја убица) чија је свјетска премијера одржана у оквиру филмског фестивала Виенале 2012. године и који је освојио награду "Признање града Беча". Додјељене су му истраживачке стипендије у Јад Вашему у Израелу, у трајању од четири мјесеца, и Меморијалном музеју холокауста Сједињених Америчких Држава у Вашингтону, Дистрикт Колумбија, у трајању од седам мјесеци за његов пројекат „Гето заједница. Сратегије преживљавања аустријских Јевреја у гетима округа Лублин и Радом у Генералној влади, 1941-1945. године“. Додијељена му је и награда од стране Међународне картографске асоцијације у категорији „Дигитални производи“ за његов рад Политика сјећања и транзиција јавних простора на картографској изложби у Токију у јулу 2019. године, као и награда за демократију Фондације „Маргарета Лупак“ која је у суштини додијељена Одбору „Правда за жртве национал - социјалистичке војне правде“ те која је уручена у Парламенту Републике Аустрије 2016. године, као и награда за књигу мјесеца Универзитета у Бечу за његово дјело Dann bin ich ja ein Morder у мају 2015. године. Његова истраживања усредсређена су на националсоцијализам, Шоа, аустријски фашизам и политику сјећања.
Члан
SRB 
EN